Želeo bih

Ostrvo Sveti Nikola © matija.rs

Ostrvo Sveti Nikola © matija.rs

Želeo bih
da budem rođen
u svakoj državi,
da imam pasoš
za sve njih
i dovedem
sve ambasade
u paniku,
da budem svaka riba
u svakom okeanu
i svaki pas
po ulicama sveta.
Ja ne želim da klekćem
pred bilo kakvim idolima
ili da glumim
hipija ruske pravoslavne crkve,
ali bih želeo da zagnjurim
duboko u jezero Bajkal
i izronim zadisan
negde,
zašto ne u Misisipiju?
U mom prokletom voljenom svetu
želeo bih
da budem usamljeni korov,
ali ne i delikatni narcis
koji ljubi svoje lice
u ogledalu.
Želeo bih da budem
bilo koje stvorenje Boga
tačno do zadnje šugave hijene,
ali nikada tiranin
niti mačka tiranina.
Želeo bih da
reinkarniram kao čovek
u bilo kojem imidžu:
žrtvu mučenja u zatvoru,
dete bez doma u predgrađu Hongkonga,
živog kostura u Bangladešu,
svetog prosjaka u Tibetu,
crnca u Kejptaunu,
ali nikada
u imidžu Ramba.
Jedine ljude koje mrzim
su licemeri,
ukiseljene hijene
u gustom sirupu.
Želeo bih da ležim
pod nožem svakog hirurga na svetu,
da budem grbav, slep,
da patim od raznoraznih bolesti,
rana i ožiljaka,
da budem žrtva rata
ili čistač pikavaca,
samo da se prljavi mikrob nadmoćnosti
ne bi uvukao unutra.
Ne bih želeo da budem u eliti,
niti, naravno,
u čoporu kukavica,
niti vučjak tog čopora,
niti ovčar,
zaklonjen tim čoporom.
I želeo bih sreću,
ali ne na račun nesrećnih,
i želeo bih slobodu,
ali ne na račun neslobodnih.
Želeo bih da volim
sve žene ovoga sveta,
i želeo bih takođe da budem žena,
samo jednom…
Muškarci su umanjeni
Majkom Prirodom.
Zašto materinstvo nismo mogli da damo
muškarcima?
Kad bi se nevino dete
pomeralo
ispod njegovog srca,
čovek verovatno
ne bi bio toliko nemilosrdan.
Želeo bih da budem čovekov dnevni hleb,
recimo,
šolja pirinča
za vijetnamsku ženu ujutro,
jeftino vino
u tratoriji napuljskih radnika
ili sićušni komad sira
u orbitu oko meseca.
Pustite ih da me jedu,
pustite ih da me piju,
samo neka moja smrt
bude od neke koristi.
Želeo bih da pripadam svim vremenima,
da toliko šokiram čitavu istoriju
da se zadivi koliko sam
bio pametan.
Želeo bih da u trojki Puškinu
dovedem Nefertiti.
Želeo bih da produžim
trajnost trenutka
stostruko,
tako da bih u istom trenutku mogao
da pijem vodku sa ribolovcima u Sibiru
i sedim zajedno sa Homerom,
Danteom,
Šejkspirom,
i Tolstojom,
i pijem šta god,
osim, naravno,
Koka-kole,
plešem uz bubnjeve u Kongu,
štrajkujem u fabrici Renoa,
jurim loptu sa brazilskim dečacima
na plaži Kopakabana.
Želeo bih da znam svaki jezik
kao tajne vode ispod zemlje
i da radim svakakve poslove istovremeno.
Potrudio bih se da
kao prvo Jevtušenko bude samo pesnik,
drugo – podzemni borac,
negde,
ne smem reći gde
iz razloga bezbednosti,
treće – student na Berkliju,
četvrto – radosna gruzijska pijanica,
i peto –
možda učitelj eskimske dece u Aljasci,
šesto –
mladi predsednik,
negde, recimo, skromno pričajući, u Sijera Leonu,
sedmo –
bi još uvek zveckao zvečku u svojim kolicima,
i deseto,
stoto,
milionsko!
Za mene nije dosta da budem samo ja,
pustite me da budem svako!
Svako biće
obično ima duplikat,
ali Bog je bio cicija
sa indigo papirom
i u svojoj Rajskoj izdavačkoj korporaciji
napravio jedinstvenu kopiju mene.
Ali ja ću zbrkati
sve njegove karte!
Ja ću zbuniti Boga!
Biće me u hiljadama kopija do kraja mojih dana
tako da zemlja bruji za mnom
i da kompjuteri polude
u svetskom popisu mene.
Želeo bih da se borim protiv svih vaših barikada,
čovečanstva,
umirući svaku noć
kao iscrpljeni mesec,
i uskrsnući svako jutro
kao novorođeno sunce
sa besmrtnom nežnom fontanelom
na svojoj glavi.
I kada umrem,
kao sveznali sibirski Fransoa Vijon,
ne stavljajte me u zemlju
Francuske
ili Italije
već u našoj ruskoj, sibirskoj zemlji,
na još uvek zelenom bregu,
gde sam prvi put osetio
da sam ja
svako.

Jevgenij Jevtušenko

  • 4
  •  

Ovaj članak je takođe dostupan na: en