Mit o kombinovanju proteina

Svi hranljivi sastojci dolaze od sunca ili iz zemlje. Vitamin D, „vitamin sunca“, se stvara kada se koža izlaže suncu. Sve ostalo dolazi iz zemlje.

Minerali potiču iz zemlje, a vitamini iz biljaka i mikroorganizama koji rastu u biljkama. Kalcijum u kravljem mleku (i njenom kosturu od 200 kilograma) dolazi iz svih biljaka koje je ona pojela, koje su to izvukle iz zemlje. Međutim, možemo da preskočimo kravu i da kalcijum dobijemo direktno iz biljaka.

Odakle dobijaš protein? Protein sadrži esencijalne aminokiseline, što znači da naša tela ne mogu da ih proizvode tako da moramo da ih unosimo kroz hranu. Ali ni druge životinje ih ne proizvode. Sve esencijalne aminokiseline potiču od biljaka (i mikroba), i svi biljni proteini sadrže sve esencijalne aminokiseline. Jedini istinski „nekompletni“ protein u hrani je želatin, kojem nedostaje aminokiselina triptofan. Dakle, jedini izvor proteina na kojem ne bi mogao/la da živiš je Jell-O.

Kao što sam već ranije govorio, oni koji su na biljnoj ishrani prosečno unose dva puta više proteina nego dnevno preporučeno. Onima koji ne znaju kako da dođu do proteina na biljnoj ishrani, preostaje samo da gledaju u pasulj! Kapiraš? Ali to je kvantitet proteina. Šta je sa kvalitetom proteina?

Verovanje da je biljni protein inferiorniji od životinjskog proteina je nastalo iz studija koje su pre više od jednog veka rađene na glodarima. Naučnici su otkrili da bebe pacovi ne rastu dobro na biljnoj ishrani. Ali bebe pacovi takođe ne rastu dobro ni na ljudskom mleku, da li to onda znači da naše bebe treba da dojimo? Smešno! To su pacovi. Pacovlje mleko ima deset puta više proteina nego ljudsko mleko jer pacovi rastu oko deset puta brže od ljudskih beba.

Istina je da neki biljni proteini sadrže relativno malu količinu određenih esencijalnih aminokiselina. Tako da je pre 40 godina, mit o „kombinovanju proteina“ ušao u modu bukvalno sa: Vogue magazinom, izdanje februar ’75. Ideja je bila da „komplimentarne proteine“ moramo da jedemo zajedno, na primer pirinač i pasulj, kako bi nadoknadili sve relativne nedostatke. Ova zabluda je opovrgnuta pre deset godina, mit da su biljni proteini nekompletni, da biljni proteini nisu dobri koliko i životinjski, da ljudi moraju da kombinuju proteine uz obroke. Sve ove stavke su odbačene od strane prehrambene zajednice kao mitovi pre nekoliko decenija, ali mnogi u medicini očigledno nisu dobili memorandum. Dr. Džon Mekdugal je prozvao Američko udruženje za srce za publikaciju iz 2001. koja dovodi u pitanje kompletnost biljnih proteina. Na kraju su ipak promenili mišljenje i priznali da biljni proteini mogu da pruže sve esencijalne aminokiseline; bez potrebe za kombinovanjem komplementarnih proteina.

Ispostavilo se da naše telo nije glupo. Telo održava bazen slobodnih aminokiselina koje se mogu koristiti za svako dopunjavanje koje nam je potrebno, a da ne pominjem masivan program reciklaže proteina koji naše telo poseduje. Oko 90 grama proteina se svakodnevno deponuje u digestivni trakt iz našeg sopstvenog tela kako bi se onda rastvorio i ponovo sintetizovao, tako da telo meša i usklađuje aminokiseline u onolikim proporcijama koje su nam potrebne, šta god da pojedemo, tako da je praktično nemoguće da se dizajnira ishrana celovitih biljki koja sadrži dovoljno kalorija, a da je deficijentna u proteinima. Prema tome, oni koji su na biljnoj ishrani UOPŠTE ne moraju da brinu o imbalansu
aminokiselina iz biljnih proteina koji čine našu uobičajenu ishranu.

Ovaj članak preuzet je sa sajta NutritionFacts.org uz odobrenje NutritionFacts tima. Ovaj članak je ekskluzivno prvi put objavljen na sajtu NutritionFacts.org – strogo nekomercijalni sajt koji nudi najnovije informacije o ishrani koje su bazirane na nauci i dokazima. Originalni članak i video snimak objavljeni su na engleskom, a prevedeni su za srpsko, hrvatsko, bosansko i crnogorsko govorno područje od strane vlasnika sajta matija.rs.

Ovaj članak je takođe dostupan na: en